ОРЛОВИ РАНО ЛЕТЕ – Бранко Ћопић-----Analiza----6.razred

Branko Copic je rodjen 1915. godine u Podgrmecu u selu Hasani nadomak Bosanske Krupe. Osnovnu skolu zavrsava u rodnom selu nakon cega upusuje ni`u realnu gimnaziju u Bihacu. Knjiga “Magarece godine” nastala je po sjecanju na vrijeme provedeno u “Prosvjetinom” internatu u Bihacu, takozvanom  konviktu. setriri godine koje je tu proveo pisac opisuje kao jedan od najljepsih dijelova svog `ivota. Nakon ni`e gimanzije upisuje uciteljsku skolu u Banjoj Luci u klasi prof. Vlade Milosevica kod kojeg je i polagao prijemni ispit iz jezika i muzicke kulture.


          Uciteljsku skolu u Banjoj Luci Branko Copic nije zavrsio. Izbacen je iz skole u cetvrtom razredu zbog citanja napredne literature. Nakon toga upisuje je se u Uciteljskuskolu u Sarajevu iz koje je, takodje, izbacen. Iz Sarajeva se vraca u Banja Luku, ali skolu je, ipak, zavrsio u Karlovcu gdje je prabacen uz pomoc nekih profesora.


          Po zavrsetku uciteljske skole Branko Copic odlazi u Beograd, upisuje i zavrsava Filozofski fakultet. Za vrijeme studiranja s vremena na vrijeme objavljivao je price u “Politici”, posebno kada je urednik bio zika Milicevic.


          Drugi svjetski rat zatekao ga je na odslu`enju vojnog roka u Mariboru u bivsoj vojsci Kraljevine Jugoslavije. Tu je do`ivio raspad vojske i dr`ave, ali se vec na samom pocetku povezao s narodnooslodilackim pokretom i od samog pocetka do kraja rata i oslobodjenja bio pripadnih partizanskih jedinica pod Titovom vodjstvom. Cijelo vrijeme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, takodje veoma poznatim knji`evnikom, Skenderom Kulenovicem.


          Drugi svjetski rat podstice ga da napise romane “Prolom”, “Gluvi barut”, “Ne tuguj bronzana stra`o” i “Osma ofanziva”, zatim pripovjetke “Rosa na bajonetima”, “Surova skola”, “ljubav i smrt”, “Do`ivljaji Nikoletine Bursaca”, “Gorki med”, “Sveti magarac”, “ljudi s repom” i zbike pjesama “Ognjeno racanje domovine” i “Ratnikovo proljece”. Napisao je i romane za djecu “Orlovi rano lete”, “Slavno vojevanje” i “Bitka u zlatnoj dolini” (poznati su kao “Pionirska trilogija”) i “Magarece godine”, zbirke prica “Price partizanke”, “Vratolomne price”, “Price ispod zmajevih krila” i “Do`ivljaje macka Tose”, zbirke pjesama “sarobna suma”, “Armija odbrana tvoja”, “Partizanske tu`ne bajke”, “Vecernje price”, “Djeda Trisin mlin” i “Nestasni djecaci”.


          Copic je pisao i scenarije za pozoriste i film. Poznat je po komediji “Do`ivljaji Vuka Bubala” i komadu za djecu “Udarnici” i scenrijima za ratne filomove “zivjece ovaj narod” i “Major Bauk”.


          Djela su mu prevodjena na ruski, engleski, francuski,njemacki, ukrajinski, poljski, ceski, bugarski i madjarski jezik.


          Cijeli radni  i  `ivotni vijek nakon drugog svjetskog rata Branko Copic je proveo u Beogradu, ali je vrlo cesto putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim dr`avama. Mnogi su za njega govorili da je najveci djeciji pisac svih vremena rodjen na prostorima bivse Jugoslavije.


 Iako je pripadao narodnooslobodilackom pokretu Branko Copic je, kao covjek velikog obrazovanja, bistra uma, osjecaja za pravdu i pravednost i kritickog posmatranja stvarnosti koja ga je okru`ivala veoma rano poceo da iznosi sopstvena misljenja o nekim pojavama. Radio je to ili otvoreno ili u literaturi kao pisac. Kao jedno od najpoznatijih djela bila je “Jereticka prica” zbog koje je kasnije trpio velike udare tadasnje komunisticke partije na vlasti i dr`avnih organa, pa i od samih kolega. Takvih progona je bilo mnogo, pa je knji`evni istoricar Ratko Pekovic to sabrao u knjigu “Sudanije Branku Copicu” iz koje se vidi na kakve je sve probleme Copic nailazio u svom knji`evnom i politickom `ivotu.


Pretpostavlja se da su ti progoni i glavni razlog samoubistva koji je Branko Copic izvrsio skocivsi s jednog mosta preko rijeke Save 1984. godine. Od tada se taj most zove Brankov most, a ulica koja vodi do njega Brankova ulica.



„Орлови рано лете“ се састоји од два дела. 
Радња се одвија у периоду пре почетка Другог светског рата. 
Место радње:Босанска крајина,село Липово.


ГЛАВНИ ЛИКОВИ:

КЊИЖЕВНИ РОД – епика / епска поезија


КЊИЖЕВНА ВРСТА – дечји роман

TЕМА романа су доживљаји Јованчетове дружине у немирном и бурном времену непосредно пред Други светски рат.

ИДЕЈА романа је пишчева жеља да казивањем о искуствима дечака Јованчетове дружине укаже малим читаоцима на велике животне истине.

ПОРУКЕ овог романа су:

Треба се борити свим средствима против неправде било које врсте.
Љубав према домовини не зна за старосне границе.
Пријатељство је једна од најбитнијих ствари у животу.
Пријатељи се налазе једни другима и у добру и у злу.
Сви за једног, један за све – мото правих пријатеља.
Слога кућу гради, а неслога разграђује.
Живот свачему човека научи.
На муци се познају јунаци.


ПОДЕЛА НА ЦЕЛИНЕ

-      ПРОКИН ГАЈ

-      ДЕЧАЦИ ЈОВАНЧЕТОВЕ ДРУЖИНЕ

-      ЛУЊА ОТКРИВА ЛОГОР

-      ПРОНАЛАЗАК ТАЈАНСТВЕНЕ ПЕЋИНЕ

-      ПОЉАР ЛИЈАН

-      ЗАВЕРА ПРОТИВ ДЕЧАКА И ХВАТАЊЕ ДЕЧАКА

-      ПОЧЕТАК РАТА

-      ПРОКИН ГАЈ ПОСТАЈЕ ПАРТИЗАНСКА РАДИОНИЦА

-      ОДЛАЗАК У РАТ

______________________________________
MANJE POZNATE RECI: 



ОРЛОВИ – симбол слободе и храбрости

РАНО – орлићи, тј. дечаци раширених крила одлазе из дечаштва у свет одраслих

ЛЕТЕ – постају прави орлови слободних планина, иако  принуђени да од детињства воде живот одраслих

_________________________________________________________________________________

                                                                             Крај је тужан!

Тиха и бледа, Луња је ћутке гледала за колоном. С њом су, можда заувек, одлазили они које је највише волела у животу. Одлазио је дугачки Стриц, кога је већ прежалила, али га није заборавила. Одлазио је поносно храбри Јованче, кога ће она носити у срцу ако се више никад и не врати.

„Ако се не врати?!”

Као да јој одговара на то њено тајно питањем, Мачак одједном проговори: „Вратиће се опет наши дечаци, треба у то веровати”.

На зачељу последње чете ходало је некакво коњче претоварено котловима и којекаквом старудијом. За њим је бодро корачао пољар Лијан, шешира закачена на потиљку.

„Хеј, куда, шефе?”, повика Луња.

Лијан, њен дотадашњи ‘шеф’ у обавештајној служби, весело одврати: „У бој, душо, у револуцију!”

„Збогом, шефе, не заборави ме!”

И тако се растадоше девојчица Луња и њен ‘шеф’, дугогодишњи пољар, бескућник и весела скитница, испичутура Лијан.

Тутњи у ноћи битка, трза се Луња из сна, ломи се одјек у Прокином гају. Нема више некадашњих безбрижних дана ни обесних дечјих игара, у рат је отишла Јованчетова дружина.

Држите се добро, моји дечаци! Јованче, Стриче, Ђоко, Ник, Вањка Широки, ми вас чекамо да се опет вратите.

Нек буде онако како сте се договорили на последњем састанку у Гају: они који остану живи, састаће се једног дана опет у Прокину гају, наложиће ватру у логору тепсија и око ње ће причати о онима који се нису вратили. Причаће дуго и с љубављу, али само лепе ствари. Само лепе ствари, јер то једино остане иза човека и то је било једино богатство наших дечака.